Pišem skoro… Pa oduvek! Ustvari, dokle mi sećanja sežu. Parkerova penkala – rođendanski poklon od teče, sveska – koji su moji koristili za vođenje evidencije o plaćenim računima, koja je pod mojom rukom pretvorena u riznicu pesama. Crtkam, lepim, obožavam ornamente i filigranski rad, i znam satima da se zabavim sa tom sveskom i Parkerovom zlatnom penkalom. Štedim je i brižno svaki put vraćam u kutiju, pa u ladlicu radnog stola.
Posle me je bilo i u nekim zbirkama, zatim sam u ono krizno doba devedesetih pisala za džeparac, kafu u Alfi i paklu cigareta Eve koja se u dvoje pušila po dve nedelje.
Pisala i maturske radove, sažimala pročitane knjige i pustila da ta moja zbirka sažvakanih dela služi drugima. Bila na raznim takmičenjima pod tuđim imenom, okusila ukus slave i onda tajac. I dalje crtkala, al’ po staklu, tušem i ornamentima pravila svoja mala remek dela, Parkerovu penkalu sam izgubila. Sa njom sam izgubila i tu pišuću verziju sebe.
Gorana, ime sa kojim sa dugo godina sklapala pakt. Značenje: brdjanka, možda po malo ako se osvrnemo na neke moje stavove koje kao da civilizaciju videli nisu. Planinka – nikako, daj mi ravnicu i nek’ najviše uzvišenje broji stotinu kilametara od mene. Nazivali me: Goranka, Gorona, Gordana, Goca, Goga, ovo potonje uz moje osnovno ime najviše rezenuje sa mojim bićem.
Ono od čega bežiš, to te stiže! Ja živim ovu izjavu, imam misuju da je iznova i iznova potvrđujem. Tako da onu: “Nikada neću otići iz svoje zemlje”, možemo okačiti mačku o rep. Trenutno prebivalište i proteklih dvanaest godina mi je u Nemačkoj.
To, za dajte mi ravnicu, palo je u vodu. Živim u podnožiju Alpa i počela sam da uživam u tom pogledu na njih uz jutarnju kafu. I sad kad bolje razmislim o ovome što sam napisala, nije ni čudo da sam sebi stvorila ravnicu i sa tim prevazišla temu nostalgije za rodnim krajem.
Lenka je nastala slučajno u vreme kad se sve gasilo i postajalo besmisleno. U vreme korone kad sam ostala na par meseci bez posla i bila prinuđena da se danima sudaram sa ukućanima, zidovima i samom sobom. Tada sam izrodila sebi lika koji živi život punim plućima, kada meni to već nije bilo dozvoljeno. Naravno da nije sve išlo kao po loju. Ali gde smo i videli stvaran život u kom sve klizi kao podmazano? Prvobitno sam napisala priče o trudnoći kojih se jedan mali deo nalazi u “Lenki u Klostrićima”, zatim sam zamislila dva starca, nalik onima iz Muppet Show- a, kako sede na nekoj drvenoj klupi, usred ravničarskog sela i ogovaraju komšiluk. I eto, u tom momentu je nastala prva priča i prvi lik, koji kasnije postaje i glavni, a ostali likovi i situacije sam preuzimala iz ličnog života i života bližnjih. Naravno da ni jedan od likova ne postoji u stvarnom životu, već je zbir osobina dve, ili tri osobe koje poznajem. Imena likova su postojala u mojoj prošlosti i namerno sam ih uzimala jer sam tako lakše gradila likove. Zamislite dva šešira, u jednoj je spisak imena iz vašeg detinjstva i odrastanja, a u drugom šeširu je spisak različitih karakteristika i osobina koje ste sretali kod ljudi. I onda zavučem ruku u jedan i dobijem ime, a u drugom kako to ime treba da se ponaša u datoj sredini. Klostrići su izmišljeno selo, iako tako ne deluju. Više ljudi mi je reklo da je pokušalo da ga pronađe na mapi, jer im se baš svidelo i poželeli su da ga bliže upoznaju. A takvi su mi i likovi, ili ste ubeđenja da ih već poznajete iz vaše bliže ili dalje okoline. A često sam dobijala i komentare da bi se mogli zamisliti u prijateljstvu sa Lenkom, Silvijom, Acom…
Sam proces je tekao malo traljavo. U šest meseci sam uspela da napišem skoro celu knjigu, ali sam tu i ostala narednih godinu dana. Ustvari, ja nisam imala predstavu šta bih mogla sa tim napisanim, a nije mi ni jednog trenutka palo na pamet izdavanje napisanog. Nakon godinu dana pauze sam nastavila sa aktivnim radom na knjizi i završila za nekih osam meseci sve što je bilo do mene. Za ostale stvari sam angažovala ljude koji se vrlo dobro razumeju u svoju struku i smatram da je tako najbolje. Naravno nakon odluke da ću da je izdam i podrške porodice da će me pogurati na sve moguće načine.
Sam dijalekat kojim je pisano u knjizi je onaj uz koji sam odrasla, zato sam za čitaoce koji nisu iz tog kraja ispod svakog teksta stavljala objašnjenje za pojedine izraze i reči. Npr. “Nestao ko jaje sa groba, obrnuo turu, fraklić…”
Ova zbirka priča nema samo jednu poruku koju sam želela da prenesem, htela sam da se na satiričan način podsmehnem ozbiljnosti života i podsetim prvo sebe a onda i čitaoce koliko je život ustvari lep. U njoj sam kroz šalu izvrnula sve naše probleme naopačke i dala im drugu perspektivu, ili ugao gledanja. Ako ste do sada na probleme i izazove sa godinama i starošću gledali iz žablje perspektive, ja sam uvela i ptičiju, a samim tim ih učinila poznatijim i ne više tako strašnim. Teško mi je da vam dočaram ovim putem, jer sam to najbolje uradila kroz likove i situacije u pričama. Verujte da će vam druženje uz pijanog popa Vasu, čudnog Iku, Simu vragolana i ostale Klostrićane staviti tačku na “i” u vašem danu.
Probala sam da sa ovim humorističnim pričama dam značajno mesto u društvu “malom” čoveku i njegovim “malim” problemima. Svi znamo da društvo čini skup jedinki koje se po različitim afinitetima grupišu i spajaju i da je vrlo malo moguće kao izolovani pojedinac živeti odvojen od zajednice i sveta. Ovde je Lenka, glavna junakinja ovog romana to i pokušala, ali je ubrzo shvatila da je lepota života suživot u zajednici, pogotovo ovako maloj, čiji se naizgled mali problemi mogu preneti na globalni nivo (zavist, prevlast, korupcija, prevara…) Mene kao sociologa , a zatim kao osobu koja naginje slobodi u razmišljanju i delanju posebno privlači selo, jer bez njega i nomada, grad ne bi imao nikakve šanse za oformljenje. Tako da nije ni čudo što sam u središte stavila “malog čoveka” kao nosioca svih problema sa kojima se suočavaju “veliki ljudi”.
Autor teksta: Gorana Dikić Varga
Knjigu Lenka u Klostrićima možete poručiti preko Instagram profila autorke OVDE
