Roman “Ja koja nisam nikad poznavala muškarce” org. “I Who Have Never Known Men” belgijske autorke Jacqueline Harpman spada u red najtiših, ali najpotresnijih feminističkih distopija savremene književnosti. Priča o anonimnoj devojci, zarobljenoj u podzemnom bunkeru zajedno sa 39 žena, funkcioniše istovremeno kao filozofska meditacija, psihološki portret i feministička alegorija. U svetu bez muškaraca, bez prošlosti i bez geografije, Harpman istražuje fundamentalna pitanja: šta je identitet, kako se gradi svest, i šta znači biti žena kada se ukinu sve spoljne odrednice?
Telo bez značenja: žensko iskustvo u izolaciji
Odsustvo muškog pogleda stvara vakuum, ali i potencijal za novu vrstu ženskog samoproučavanja. Protagonistkinja ne doživljava svoje telo kao seksualni objekt – ono nema funkciju ni značenje. Ona ga uči kao da je to neko strano biće: kroz glad, bol, ciklične funkcije, ali ne kroz želju. U tom kontekstu, roman radikalizuje pitanje: da li žena može postojati van muškog okvira?
U početku romana, protagonistkinja je dehumanizovana gotovo u potpunosti: bez imena, bez prošlosti, bez jezika. Njeno telo je zaključano, ali – što je još dublje – i njena svest. Žene oko nje su bile deo nekadašnjeg sveta: sećaju se muškaraca, emocija, odnosa, nasilja. One pate zbog gubitka, dok naratorka – koja nikada nije upoznala muškarca – ne zna šta joj nedostaje. Ova radikalna razlika nije samo psihološka, već i politička: dok se većina feminističkih romana fokusira na žensko oslobađanje od muškog nasilja, Harpman ide dalje – ona ukida muškarca u potpunosti.
Jezik kao oblik oslobađanja
Za protagonistkinju, govor i mišljenje nisu prirodni – oni se moraju naučiti. U početku, ona ne razume ženski svet oko sebe, ali vremenom počinje da razvija svoj jezik, svoje misli, svoje strukture razumevanja. Harpman time stvara tihu, ali moćnu alegoriju o ženskom učenju postojanja. Govoriti znači postojati – pišući sopstvenu unutrašnju mapu, naratorka zapravo stvara sopstveni svet.
Ona ne postaje slobodna kad izađe iz bunkera – slobodna postaje tek kada počne da razmišlja. To je feminizam koji nije eksterno usmeren, već unutrašnje radikalan: svest kao čin oslobađanja.
Sloboda bez smisla: svet nakon muškaraca
Kada žene konačno izađu iz bunkera, suočavaju se sa beživotnom pustinjom. Nema tragova civilizacije. Nema muškaraca, ali nema ni ničega drugog. Sloboda, u ovom slučaju, nije oslobođenje, već apsolutni vakuum smisla. Protagonistkinja ne pronalazi novu svrhu; ona ne „pobeđuje sistem“ – ona nastavlja da postoji.
U tome je najdublja feministička poruka romana: sloboda ne mora doneti utehu, ali može doneti autentičnost. Ona gradi identitet ne na osnovu roda, funkcije, društva ili očekivanja, već na osnovu sopstvene volje da misli. To je egzistencijalna pobeda – tiha, usamljena, ali istinita.
” I Who Have Never Known Men” nije distopija u klasičnom smislu. To je roman o ekstremnoj tišini u kojoj jedna žena pokušava da pronađe smisao postojanja u svetu koji je zaboravio sve – uključujući i nju. Kroz lik naratorke bez imena, Jacqueline Harpman postavlja jedno od najdubljih feminističkih pitanja: Šta znači biti žena ako su svi okviri identiteta izbrisani? I još važnije: da li postoji autentična sloboda u samom činu razmišljanja, čak i bez svrhe, odnosa i nade?
Roman ostaje bez odgovora – ali upravo u toj praznini čitalac može da pronađe sopstvenu refleksiju.
